Viđe od 10 godina traje skakačka karijera Stefana Jevtića. Prošle nedelje Stefan je nastupao u skokovima u vodu u Podgorici, gde je sa Vezirovog mosta iznad Morače i visine od 23 metra svojim skokom uspeo da osvoji treće mesto, dok je juče na daleko čuvenom Mostarskom mostu prošao bez plasmana među tri najbolja. Stefan nam je rekao da ne skače da bi osvajao medalje, mada je lepo kada se osvoje, već iz čiste ljubavi. A ona traje dugo.
“ Skokove volim od malih nogu, u suštini ceo život sam skakao na Gradcu, Sunčev vir, Banzai, gornji tok gde iole ima dubine. To nije bilo na profesionalnom nivou, više je bilo onako za svoju dušu „.
Sada skačeš u vodu sa ozbiljnih visina, ima li straha?
“ Uvek strah postoji, to i dalje postoji. Ljudi misle da nema straha, to je varka, strah uvek postoji, samo treba da se kontroliše. On se reguliše treningom. Što više čovek skače i trenira on je sigurniji u sebe i lakše može da se kontroliše strah. Ja se i ne sećam prvih skokova, kao klinci smo išli i na Obnicu i na Gradac, ali to su sve visine 2-3-4 metra. Ozbiljnije visine su počele tek kada sam počeo da studiram u Kragujevcu. Neki momci su u Kragujevcu trenirali skokove, bavili su se time jer u Kragujevcu imate i bazene i skakaonice. Onda sam ja došao na ideju da me nauče nešto da skačem, da bih mogao ovde da prenesem to. Bukvalno je bilo slučajno. Jedan dan mi je rekao trener „znaš li da skačeš Lastu“. Možda sa male skakaonice, rekao sam mu. Prvi dan sam skočio sa pet metara, već sutradan sa sedam, potom je treći dan usledio skok sa 10 metara, a nakon tri nedelje sam učestvovao na takmičenju u Kragujevcu u skokovima sa 15 metara. Kasnije je sa 25- 26 godina došlo do toga da se ja takmičim. U Valjevu je to bilo sa 5, 6 7, 8 metara, to što smo imali na Sunčevom viru“.
Kako je to sve izgledalo na prvom takmičenju u Kragujevcu?
„Rekao sam već da oni imaju skakaonice, a za to takmičenje su postavljali skelu na 15 metara visine. Već sutradan sam skakao u Užicu sa njihovog starog železničkog mosta, pa nakon sedam dana u Jajcu sa vodopada, i tako je sve spontano i neplanski krenulo. I tako već 12 godina, od 2014. godine. Počeo sam sa svojih 27 godina. Zanimljivo je da sam ja od te kragujevačke ekipe, nas 5-6 ja najmlađi, i malo je glupo da ja prestanem sada, a oni koji su stariji po 10 godina da i dalje skaču“.
Postoji li uopšte granica za skokove u vodu što se tiče godina?
„Što se tiče godine i ne baš. Imali smo ranije jednog takmičara, italijana- Pino Alber koji je sa preko 70 godina skakao. On je i u tim godinama skakao sa nama sa 17- 18 metara. Nema nekog limita dokle god se čovek oseća sposobno. Može, ali u suštini ne bi valjalo izlagati telo riziku u starijim godinama. Ja skačem isključivo Lastu, postoje i figurativni skokovi ali iskreno oni nisu toliko zastupljeni kod nas. Ranije se to forsiralo malo više pa je na takmičenjima uz Lastu bilo i figurativnih skokova. Mi smo to trenirali u Kragujevcu, i takmičili se, međutim mali broj ljudi na ovim prostorima želi i ima uslove da se time bavi. To zahteva baš mnogo treninga. Na balkanu ja najzastupljenija Lasta“.
Koliko godišnje bude nastupa?
“ Na godišnjem nivou bude između 10 i 15 takmičenja, zavisi od sezone do sezone. Kreće početkom jula i traje do kraja avgusta.Gledamo da maksimalno iskoristimo ta dva meseca i da što više treniramo, skačemo, takmičimo se, ali opet nije do nas. Prosto se neka takmičenja iznenada otkažu- upravo su otkazana 2-3 takmičenja.
Koje je najopasnije takmičenje i šta predstavlja najveću opasnost u skokovima u vodu sa velikih visina?
„Visina može da bude opasna, jer kada smo na većoj visini jači je i udarac u vodu, ali hajde da kažem da je to sporedna stvar. Meni je najopasnije kada dubina nije kako treba. Postoje takmičenja gde je jako plitko, jedva preko dva metra i ja tu ne učestvujem. Postoje dva takmičenja koja ja preskačem. Ne plašim se nešto preterano visine, mogu da iskontrolišem sebe, ali za dubinu nema potrebe jer tu može da strada čovek. Najopasnije je ako nije prekontrolisano dno, ako se ne zna dubina, odnosno ako je plitko, a skakač ne skoči kako treba. Po meni najveću opasnost predstavlja dubina. Ja ne nastupam recimo u Banja Luci, tu poslednjih godina ima malo dubine. Nastupao sam pre 10 godina, trenirao sam svaki dan da bih se pripremio za taj plići ulaz, ali po meni je tu rizično. Većini ljudi nije jer oni imaju malo drugačiju tehniku ulaska u vodu. Ja sam učen da uđem dublje u vodu, oni pliće. Ne nastupam ni u Konjicu, to je takmičenje koje se zove „Kazan“. To je verovatno i najopasnije takmičenje jer se skače, nišani se mesto gde se skače između dve stene, i tu je plitko. Tu je dubina oko dva metra. Em se nišani, em je plitko, i to je po meni najopasnije takmičenje. Tu nisam nikada učestvovao niti imam nameru“.
Da li si imao povreda za 12 godina karijere?
„Imao sam puno povreda. U životu sam svašta trenirao i nisam bio sklon povredama, ali u ovom sportu su veće sile pri udarcu u vodu. Prva povreda je bila probijanja bubne opne, nakon toga je usledilo išćađenje ramena, koje me je par godina odvojilo od skakanja. Bila je i povreda vrata kada su mi se neki nervi oštetili pa mi ja malo desna ruka otkazala, ali sam tu sezonu nekako pregurao uz neke lekove. Pre dve godine je usledila povreda kada sam se penjao na neke stene koje su se odronile , slomio sa pršljen, karlicu i ruku, a u Mostaru sam pri skoku pre četiri godine slomio osmi pršljen. Zna to opasno da bude jer su u pitanju dve- tri sekunde skoka gde je potreban tren nepažnje da se čovek povredi“.
Koja je najveća visina sa koje si skakao?
Najveća visina sa koje sam skakao je na takmičenju u Podgorici, sa Vezirovog mosta. Pre nje je bio najveći Mostar sa 21,5 metara. Skakanje sa Vezirovog mosta pokrenuto je nakon 15 godina pauze, pošto sam se oporavljao od povrede preskočio sam i Mostar i Podgoricu jer nisam bio siguran u sebe, a sada sam rešio da „pokorim“ i Vezirov most i visinu od 23 metra. Ove godine je u Podgorici bilo najmanje učesnika, svega nas šest je skakalo. Nas je sve manje i manje. Kada su takmičenja sa malih visina, 10- 12 metara ima nas preko 20. Kako visina raste, tako se i broj učesnika smanjuje. U Podgorici su u poslednji čas otkazala dva takmičara. Visina od 23 metra je kao zdrada od 7-8 spratova otprilike, i ja sam se dobro razmišljao jer stvarno jezivo izgleda. Odozdo izgleda ogromno. Na svim takmičenjima iz nekih uglova ne deluje strašno. Meni Mostar za skakački pojam ne deluje ogromno, ali je odozdo gledano jezivo. Ali u Podgorici je užasno sa svih strana. Odakle god pogledam , sa strane ili odozgo to vam je „majko mila“. Bio sam na ivici da odustanem. Mene kada prozovu, moj mozak je 100% skoncentrisan na skok. Iako je bilo vrelo, 40 stepeni, bilo je mnogo publike, i kada me pitaju da li je Neretva i Morača hladna je odgovorim da u tom momentu imam prečih problema od hladne vode u tom trenutku. Od adrenalina i ne osetimo vodu“.
Koliko traje let sa 23 metra, konkretno sa Vezirovog mosta?
„Otprilike dve sekunde. U mojoj glavi to traje daleko više, posebno sa 23 metra, u jednom trenutku sam pomislio „gde je voda“. Tu je velika dubina, ima 6_7 metara, na nekim mestima Morače i do 15. Bezbedno je, ima i ronilaca, dvojica su bili na površini, dvojica u vodi. Jako su lepo sve organizovali. Ove godine moj prijatelj Eval, organizator takmičenja je to podigao na jedan viši nivo. Bilo je mnogo i fotografa i kamermana i mislim da je bila najbolja organizacija od svih dosadašnjih, iako je obnovljeno prošle godine nakon velike pauze. Dobio je podršku od Podgorice i to je jedan viši nivo“.
Šta podrazumeva dobra priprema za skok sa velikih visina?
“ Ja moram da budem u dobrom fizičkom treningu da bih podneo taj udarac od vodu. Niko se u letu nije povredio, već pri udarcu u vodu. Volim da budem fizički spreman ali mentalna spremnost i koncentrisanost je možda i najbitnija. Dovoljno je da skakač jednu sekundu bude dekoncentrisan i sve pođe naopako. Mi za svaku visinu moramo da prilagodimo polazak, jer nije isti polazak sa 10 metara kao što je sa 20 metara. Važbamo polaske na treninzima sa 10 metara, da bi kasnije sa 20 metara sve uradili kako treba. Kada dođe vreme za skok moraš da budeš maksimalno koncentrisan i da uradiš ono šta si pripremao. Ako taj početni deo ne uradiš kako treba, ostatak ide naopako. Valjevo nema bazen ni uslove za treniranje, malo mi je mučno sve, i iz tog razloga poslednjih godina razmišljam o prestanku da zanemarimo povrede, jer u Valjevu nema bukvalno gde da se trenira. Gradac je promenio tok, nema ni virova kojih je bilo, Za mene to znači da ja u toku nedelje nakon posla moram da odem do Kragujevca koji je na dva sata od Valjeva, da istreniram sat vremena i da se vratim nazad. I tako jednom- dva puta nedeljno da bih bio spreman za takmičenje“.
Čime se inače baviš i koja takmičenja slede?
„Radim komercijalu, studirao sam Ekonomski fakultet na kome je ostao još jedan ispit do kraja. Od takmičenja sledi u Brodarevu, Jajce sa vodopada, potom Sarajevo u istom vikendu, Užice, Prijepolje, Slovenija… Puna je sezona, ali brzo prođe“.
Ima li neko pored tebe iz Valjeva u ovom sportu?
„Nema niko, generalno sve nas je manje uopšte. U Srbiji nas je pet iz Kragujevca, jedan iz Novog Sada, i petorica iz Užica. Užičani su se podmladili, imaju mlađe kategorije. U Crnoj Gori je organizovan i Omladinski kup pa su bili momci iz Užica i Bosne. Užičani imaju podmladak- par skakača, ali sve je to slabo i sva nas je manje i manje, i mi koji skačemo smo dosta stariji. I ja koji se bavim 12 godina- to je čista ljubav i borba da budem u treningu i da radim to što volim“.
